Uranijum obogaćen zabludama

Tekst je uz dozvolu, u celosti preuzet sa bloga „Ljudi i ostale Laži“  Doktora spec. Radiologije Aleksandra Ivkovića.

Da li sam kvalifikovan da govorim o radioaktivnim elementima? Pitanje koje će postaviti svako ko čita ovo što pišem. Radiolog sam, nisam nuklearni fizičar, sigurno će fizičar bolje od mene znati fizičke aspekte. Radiolog sam, nisam hemičar, sigurno će hemičar bolje od mene znati hemijske aspekte. Nesporno je. Radiolog sam, čitav život pazim da ne postanem žrtva radijacije, nikakvo dodatno zračenje mi nije potrebno. 

Nauka ima tu sklonost da je mnogi osporavaju. Naročito je osporavaju oni koji smatraju da trebaju imati mišljenje o svemu. Nauka ne trpi mišljenja. Nauka je hladna, politički neobojena. Nauka ne priznaje povišeni ton kao argument. Nauka ne priznaje pseudofilozofske rasprave kao činjenice. Nauka se ne razmatra uz kaficu ili uz rakijicu. Nauka ima sklonost da je mnogi osporavaju ali nauka je uvek u pravu.

Radioaktivnost

Pominjanje radioaktivnosti stvara u običnom narodu osećaj straha. Objektivno, šta obični ljudi znaju o tome? Atomska bomba pala na Japan. Večiti strah od nuklearnog rata. Ako neko želi da uplaši šire mase samo da snimak pečurke nakon atomske eksplozije. Radioaktivnost se ne vidi. Radijacija izaziva rak, izaziva leukemiju. Strah, strah, strah i opet još dodatni strah. Radioaktivnost = strah.

Bitno je imati mišljenje i stav. Manje je važno da je to mišljenje i stav utemeljeno u činjenicama. Što bi se neko zamarao pa da razmišlja o radioaktivnim elementima, koliko ih ima i koji su. A tek izotopi. Onda dolazimo tek do alfa i beta raspada, gama i x-zraka. Dolazimo i do dejstva na ćeliju, dejstva na organizme a sve to kada se uplete sa organogenezom, kancerogenezom, mutacijom… Stav i mišljenje nisu dovoljni, potrebno je znanje.

Nekome je osiromašeni uranijum pao na pamet a nama je pao na glavu. Tokom bombardovanja 1999. godine municija sa osiromašenim uranijumom je (po zvaničnim podacima – ja druge nemam) korišćena na području Kosova i Metohije. Izvršeno je 112 napada na 96 ciljeva sa prosečno 240 metaka po napadu od kojih je svaki imao po 300 gr osiromašenog uranijuma. U ostalom delu Srbije korišćen je samo uz granicu Kosova i to u 10 napada. To su podaci. Ono nađeno neeksplodirano je odneseno u Vinču.

Uranijum

A šta je uopšte Uranijum? Raste na drvetu? Proizvodi se u laboratorijama? Ne, on je sastavni deo zemlje. Sigurno ga ima jako malo? Ne, ima ga jako puno, jedan od 20 najrasprostanjenijih elemenata. Glavna mana je što je radioaktivan a vreme poluraspada mu je užasno dugačko. Raspada se alfa raspadom a alfa čestice ne mogu da prodru ni kroz običan papir.

Uranijum se nalazi u omotaču Zemlje. Zaslužan je za grejanje kore Zemlje i samim tim je obezbedio da se život oformi u ovom obliku na zemlji ali je od njega zaslužniji Torijum. Vreme poluraspada je identično starosti Zemlje. Ima ga u nekoliko oblika, tj izotopa U238, U235 i U234. Visoko obogaćeni se koristi kao nuklearno oružje a obogaćeni kao gorivo u nuklearnim reaktorima.

Vreme poluraspada urana služi kao reper za procenu starosti zemlje dok vreme poluraspada Torijuma služi kao reper za procenu starosti svemira (oko 14.5 milijardi godina).

U Srbiji najviše uranijuma ima na prostoru od Beograda do Užica, odnosno od Svilajnca do Loznice. Uranijuma u zemljištu a količine nisu velike. Mnogo više ga ima u Makedoniji i Sloveniji i na Jadranu.

Osiromašeni uranijum (OU)

Šta je onda Osiromašeni Uranijum? Pravilnije je reći Potrošeni Uranijum jer to je ono što ostane kao otpad iz nuklearnih reaktora. Zašto se koristi baš on? Vojna industrija se razvija u dva smera, jedan je pravljenje što savršenijih oklopa a drugi što savršenijih načina za probijanje tih oklopa. Osiromašeni uranijum (OU) nije prvi na listi, drugi je i kao zaštita i kao probijač (prvi je volfram, tungsten koji je jako skup) a koristi se jer je skoro besplatan ( OU otpad).

Ovde moram dodati da su me fizičari ispravili, OU nije ni video nuklearni reaktor već je ono što preostane nakon obogaćivanja uranijuma. Hvala na ispravci. 

Kada zrno sa OU konačno probije oklop a to se dešava tek nakon nekoliko pogodaka, u zatvorenom prostoru tenka nastane pakao. Sav uranijum se rasprši u sitne čestice u obliku magle. Tome moramo dodati eksplozivno punjenje koje shodno imenu eksplodira. Možda neko i preživi, ne znam, ne verujem. To je prvi efekt. Smrt.

Ako neko preživi imaće sledećih nedelja vrlo teško oštećenje bubrega sa skoro sigurnim dijalizama. Imaće problema sa plućima ali i sa mozgom. Ništa od toga sigurno nije dobro. Bubrezi će početi da se oporavljaju nakon 15 dana, pluća nakon 21, mozak obično nakon 28. Osoba neće dobiti nijedan oblik maligne bolesti, makar ne uzrokovan OU. Jednostavno, nema kancerogeno dejstvo.

Ukoliko u telu ostane neki geler sa OU imaće stalno probleme sa bubrezima. Da li će dobiti neki kancer? Neće, ne zbog OU.

Da li će neko u Vojvodini dobiti kancer ili leukemiju zbog OU na Kosovu? Kako? Nema potrebe da odgovorim da ne može, već samo pitam kako? Taj ko tvrdi da može samo neka objasni mehanizam, održiv, bez teleportovanja i molio bih…bez zračenja. To što je užasno dugačko vreme poluraspada znači da otprilike na svakih 5 do 6 hiljada godina okine po jednu alfa česticu.

Koristi li se taj OU negde još sem u municiji? E, tu čekam velike znalce. Kontejneri za prenos radioaktivnog materijala se oblažu njime da štiti od zračenja. Rendgen aparati se oblažu njime kao zaštita od zračenja. Ima ga u veštačkim zubima, sastavni je deo porcelana. U velikim civilnim avionima ga ima od 150 do 500 kilograma. U veštačkom đubrivu ga ima.

Ima ga u vodi koju pijemo, normalno ga ima, ne veštački. Ima ga u vazduhu. Ima ga u zemlji, ima ga u hrani. Konačno ima ga u našem telu, sastavni deo tela.

Američka vojska ima posebnu službu koja se brine o svojim žrtvama OU. Amerikanci su najviše problema imali jer su u vojnim sukobima pogađali svoje vojnike, friendly fire. Čitava služba brine o efektima koje imaju njihovi vojnici. Problemi sa bubrezima su najčešći, maligne bolesti ne. Vojna baza Bondsteel je na području najviše pogođenom OU.

Osam italijanskih vojnika je obolelo od karcinoma a bili su u dodiru sa OU, zvuči puno ali to je 8 od 55.000 vojnika a u italijanskoj vojsci imaju 20 karcinoma na 100.000 vojnika što znači da nije povećan procenat obolelih.

Na Kosovo je bačeno 9 tona OU, na Irak 54 a na Siriju do sada 118 tona (UK i USA, nepoznato koliko je Rusija koristila). Najviše tokom Zalivskog rata 1990 kada je bačeno 300 tona. Trenutno na svetu ima 150.000 tona uskladištenog OU (podaci iz Rusije nisu precizni). U sklopu veštačkog đubriva godišnje se na zemlju baci 50 do 150 tona samo u Americi.

To je recimo ono najvažnije o fizičkom dejstvu, pre svega o radijaciji. Radioaktivnost je zbog ogromnog vremena poluraspada praktično zanemarljiva. OU se koristi upravo kao zaštita od zračenja. Mahanje brojkama, tj koliki je radioaktivni potencijal je ili neznanje ili zlonamernost jer se ne radi o zračenju ovog trenutka već u sledećih 4.5 milijardi godina. Prosto, podelite radioaktivni potencijal sa 4.5 milijardi, pa sa 12, pa sa 30, pa sa 24 i dobićete vrednost zračenja u sat vremena.

OU se može uneti na tri načina, udisanjem, gutanjem i kontaktom sa kožom. Tokom dana se udahne normalno 0.5 μg po kilogramu telesne težine a toleratno je do 5 μg po kilogramu telesne težine. Više od 95% neće biti apsorbovano. 4.8% će biti izbačeno redovnim putem a 0.2% će ući u krvotok.

Da ne zamaram brojkama, suština je da bi došlo do oštećenja potrebno je da osoba bude izložena udisanju OU u velikim koncentracijama duže od 5 godina ili da ga 5 godina u visokim koncentracijama unosi putem hrane ili vode. Takve koncentracije nisu zabeležene nikada na period duži od nekoliko sati. Najveće zabeležene koncentracije su kod pada velikih aviona ako dođe do požara, na samom mestu pada.

Čemu sve to?

Zašto onda neko uporno insistira da smo prezračeni uranijumom i da je porasla smrtnost zbog toga? Sem eventualne greške (matematičke) ili neznanja ili pogrešnog tumačenja podataka, na pamet mi dolaze samo politički razlozi i tu se vraćamo na početak – nauka ne trpi politiku.

Znam da postoje osobe koje ne smatraju da je bombardovanje bilo zločin. Svako bombardovanje, bilo ko da ga je izvodio je zločin, ne postoji opravdanje. Da li je korišćen OU ili bilo šta drugo potpuno je nevažno. Da su bombardovali zlatom bio bi zločin. Upravo iz tog razloga insistiranje da je zločin samo to što je korišćen OU daje imunitet onima koji su ga koristili.

Gađali su oni i rafinerije. Gađali i fabrike raketnog goriva. Gađali i mnoge druge objekte gde je bilo mnogo kancerogenog materijala. Tužite ih za to. Tužite ih za kolateralnu štetu. Za mostove, vozove, bolnice, pijace…ima materijala puno. 

Nije tačno da ne postoje studije o OU. Nije tačno da se ne meri radioaktivnost. Nije tačno da OU izaziva kancer. Nije tačno da neko prikriva štetnost OU. Nije tačno da će OU izazvati epidemiju karcinoma ili leukemije stotinama kolimetara daleko.

Ako toliko želite da tužite nekoga što ne tužite proizvođače cigareta. U cigaretama ima radioaktivnog Polonijuma koji jeste dokazano karcinogen. Što ne tužite one koji proizvode hranu vrlo sumnjivog porekla. One koji rastopljenu plastiku prodaju kao hranu. One koji nas ponižavaju stavljanjem potpuno različitih komponenti u proizvode za naše tržište, čak i u pivo.

Tužite one koji smatraju da je dovoljno 20.000 dinara mesečno da preživi jedna porodica i hvale se time. Tužite one koji će uraditi apsolutno sve da vas zaglupe a neće uraditi ništa da vas obrazuju. Tužite one koji vas bombarduju lažima. Tužite one koji ne znaju da rade svoj posao. Tužite one koji vam uzimaju novac lažima. Tužite one koji vas leče petrolejom, sodom bikarbonom, bioenergijom, homeopatijom, krečom, urinom, spisak je dugačak.

Tužite i sami sebe za svaki onaj put kada ste prećutali i rekli: „Ćuti, dobro je.“ Pa nije. Živimo u vremenu gde totalna glupost buja. To je kancer. To je epidemija. Želite li da budete zdraviji? Čitajte ovo napolju, kažite nekome kako je lep dan. Uživo, oči u oči, ne virtuelno. Kukanje nad sudbinom je samo strah i lenjost. Lažu vas da neko drugi upravlja vašim životom…

Non nocere